Гусле

Старија, праисторијска форма гусала, код свих Словена био је музички лук (скрипка, скрипица, шкрипица). Гудање се обављало дрвеним штапићем (смичак, псл. smyk) којим се превлачила жилна или цревна струна. Био је без резонатора (најстарија форма), или са животињском бешиком као резонатором (млађа). Музички лук у виду штапа са струном употребљавао се у Србији за подучавање деце гудању све до краја 19. века.
Гусле су свој данашњи изглед, а са њим и назив (гусле) позајмиле од тамбуре, која је до Словена дошла крајем старе ере преко Грка и Римљана (Ђуровић И., Порекло музичких инструмената код Срба, 2016). У касноантичко доба на врху гусала налазио се приказ паганског врховног бога (Световид, Дабог). По доласку Срба на Балкан, у средњем веку под утицајем Цркве постепено се потискује приказ паганског бога који се назива ђаволом, и преузима од тамбуре приказ коња или козорога. Од краја 8. века са појавом власеног гудала у Европи се и тамбуре почињу гудати. Ове гудане тамбуре Срби у току средњег века прилагођавају својој епици смањивши им број струна са 3 на 1. Дотад двозначно, име гусле коначно се почиње односити само на гудача у позном средњем веку, јер трзачке гусле узимају преко Турака источњачко име (тамбура).