Гусле

Старија, праисторијска форма гусала, код свих Словена звала се смичак према називу за дрвени штапић којим се гудало. Био је то музички лук са животињском бешиком као резонатором. Музички лук употребљавао се у Србији за подучавање деце гудању све до краја 19. века. Гусле су свој данашњи облик, а са њим и име (гусле), позајмиле од словенског имена за тамбуру, која је до Словена дошла крајем старе ере преко Грка и Римљана (Ђуровић И., Порекло музичких инструмената код Срба, 2016). У античко доба на врху гусала налазио се приказ паганског врховног бога (Световид, Дабог), да би под утицајем цркве у средњем веку био потиснут и замењен главом козорога или коња, што је детаљ поново преузет од средњевековне тамбуре. Дотад двозначно, име гусле коначно се почиње односити само на гудача у позном средњем веку.
Српски гуслари помињу се 1415, на двору пољскога краља Владислава Јегјелона. Пољски песник Мјасковски (1622+), зна такође за српске гусле (serbskie skrzypki), које прате меланхолично рецитовање епских песама (Константин Јиречек, II, 267, 295). Крижанић бележи у 17. веку да се у кућама српске властеле и ратника о гозбама иза леђа званица ратници певали о делима старих јунака..