Гусле

Старија, праисторијска форма гусала, код свих Словена звала се смичак према називу за дрвени штапић којим се гудало. Био је то музички лук без резонатора (најстарија форма), или са животињском бешиком као резонатором. Музички лук у виду штапа са струном употребљавао се у Србији за подучавање деце гудању све до краја 19. века. Гусле су свој данашњи облик, а са њим и име (гусле), позајмиле од словенског имена за тамбуру, која је до Словена дошла крајем старе ере преко Грка и Римљана (Ђуровић И., Порекло музичких инструмената код Срба, 2016). У касноантичко доба на врху гусала налазио се приказ паганског врховног бога (Световид, Дабог). Те су гусле могле бити или у форми између музичког лука и тамбуре, тачније у форми штапа са издвојеним резонатором, или сасвим у форми тамбуре тј. из једног комада дрвета са све резонатором – док се и даље гуда дрвеним штапићем. По доласку Срба на Балкан, у средњем веку под утицајем Цркве постепено се потискује приказ паганског бога, и преузима приказ коња са тамбуре. Наиме, од краја 8. века са појавом власеног гудала у Европи се и тамбуре почињу гудати. Био је то тип тамбуре са главом коња на врху раширен у целој Европи па и на тлу Србије све до 20. века. Дотад двозначно, име гусле коначно се почиње односити само на гудача у позном средњем веку када тамбура узима источно име (тамбура).