Гусле

Старија, праисторијска форма гусала, код свих Словена звала се смичак према називу за дрвени штапић којим се гудало. Био је то музички лук без резонатора (најстарија форма), или са животињском бешиком као резонатором. Музички лук у виду штапа са струном употребљавао се у Србији за подучавање деце гудању све до краја 19. века. Гусле су свој данашњи облик, а са њим и име (гусле), позајмиле од словенског имена за тамбуру, која је до Словена дошла крајем старе ере преко Грка и Римљана (Ђуровић И., Порекло музичких инструмената код Срба, 2016). У античко доба на врху гусала налазио се приказ паганског врховног бога (Световид, Дабог), да би под утицајем Цркве у средњем веку био потиснут и замењен главом козорога или коња, што је детаљ поново преузет од средњевековне тамбуре. Дотад двозначно, име гусле коначно се почиње односити само на гудача у позном средњем веку када тамбура узима источно име (тамбура).